Paulo Koeljo: Maktub ” Sadašnji trenutak ” #3

 

U prethodnom kuckanju o Paulu i njegovoj knjizi Maktub, u ovom govorimo o sadašnjem trenutku. Nešto što je za život možda ključna stvar.

8d

Sadašnji trenutak. Sada ste živi u ovom momentu. Ne juče, ne pre pet godina, ne za deset. Sada. I već je otišao ovaj minut mog razmišljanja kako da započnem post i nikada se neće vratiti. Ovaj minut je bio vredan. Idemo dalje.

Kada bih sabrala sve minute u svom životu koje sam provela nesvesno, rekla bih da sam spavala jedan poduži zimski san. Gde sam bila…svagde u mislima samo ne u trenutku.

Često umemo da kažemo: ” Jao ništa se ne dešava. Kad će nešto da se desi?”

Greška je što mi uvek nešto čekamo da se desi. Međutim lično najviše volim da kažem da život čeka  mene.

Tapka u mestu dok se ja smislim.

Nekako volim da zamišljam da kada sedim za stolom i bledo buljim u kompjuter, život sedi pored mene i dosadno mu je i pita me kada ću nešto da uradim jer on nema svoj smisao.

Život nema smisao ako ništa ne radite.

Večito se vodi polemika ” Šta je smisao života? ” Odgovor na to pitanje ne postoji. Vi životu dajete smisao, nema univerzalnog cilja.

Tajna zdravog uma i tela je ne žaliti za prošlosti, ne brinuti o budućnosti i ne očekivati probleme, već živjeti mudro i iskren

U nekom od prethodnih priča o ovoj knjizi sam napomenula koliko mi je žao što se nekih momenata ne sećam jer sam bila nesvena, odsutna. Momenti koji su se desili, ali nema ih u mojoj memoriji. Nema.

Razdvojeni smo unutar sebe, nekada imam utisak da JA živim jedan život, a JA drugi. Pa sad ko je uporniji. Nekada prevagne svesno stanje i budem u trenutku, a nekada ono drugo JA ode u misli i iskljuci me.

Smejala sam se večeras svojoj sestri i njenoj priči:

Nekada zamišljam kako moj znak Ovan i podznak Rak izađu iz mene i svađaju se pred mojim očima i ja ih gledam. Jedan hoće ovako, drugi onako i nastaje RAT. I ja to sve nemo posmatram.

Tako i ja nekada ratujem između svesnog ja i onog nesvesnog, koje je negde u prošlosti kopa, ili u budućnosti brine.

Kao što sam već rekla, sve može da se nadoknadi i vrati. Ali vreme ne. Sad ste u trenutku, sad ste živi ne pre ne posle. Sad!

Brinući se o prošlosti i budućnosti, gubimo jako puno energije u svom životu, propuštamo život koji teče dok smo mi zaokupljeni s budućnosti ili pokušavamo vratiti i promeniti ono što je već učinjeno.

Zaboravim i ja na sve ovo svojevremeno i znate kako se probudim?

Fokus na disanje.

Udahnem – izdahnem.

Zamišljam pluća kako se šire i skupljaju.

Stomak raste pa se smanjuje.

Čujem puls.

Tu sam.

SADA.

I videćete obuzme vas neki čudan osećaj.

I onda  pišem post:

– fokus na to sto posto

-prisutnost – tu!

-um – fokusiran.

I krenu ideje. 

Ako sednem zabrinuta, rasejana i otvorim ovaj beli prostor…ništa se ne desi. Ne navire ništa, jer je um zaključan u nekim mislima koje su se desile i ja kopam po njima i tražim šta sam mogla drugačije. Ništa ne može drugačije što je bilo.

live - life

 

Najtužnije je kada čujem da je neko izgubio bližnjeg i da se kaje jer nije stigao da mu kaže: “Volim te”, ili ” Hvala što postojiš “. A toliko je vremena imao. Gde je to vreme otišlo?

Sad uzmite svoj telefon i recite dragoj osobi da je volite, nazovite svoje roditelje i kažite im koliko ste im zahvalni na svemu bez obzira kakva je situacija, kažite sebi da ste srećni što ste u svojoj koži.

Ne čekajte, jer nemate vremena. U SAD vreme ne postoji ne možete se izmeriti. Sad je trenutak.

Do sledećeg posta, budite svesni 🙂

Ljubim vas,

Nina