Srećan Božić

Hristos se rodi. Srećan Božić svima koji slave pravoslavni Božić. Takođe srećna nova 2014 godina i želim vam sve najbolje.

U novogodišnjoj noći, jedina želja koju sam sebi poželala je zdravlje. U poslednjih godinu dana, imala sam mnogo problema.Vožnja po bolnicama, hitnim službama, od doktora do doktora, niko nije mogao da ustanovi šta se dešava sa mojim stomakom. Onda nakon određenih pretraga pojavila se sumnja o mogućoj kronovoj bolesti. To je hronična upala creva koja nije izlečiva i koja sa sobom nosi određeni broj komplikacija. Prepisani su mi jaki lekovi, od kojih su gore posledice od dobrih stvari, i poslata sam kuci. Pošto sam ja lav u horoskopu, svi lavovi znaju da je nama jako teško da se pomirimo sa stvarima koje nisu po našoj volji. Ja toliko nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da pijem konjske lekove od kojih opada kosa, da sam nakon samo tri dana osetila kontraindikacije leka, za koje je inače potrebno 3 meseca. I nakon 5 dana od puštanja iz bolnice, ja sam bila vraćena nazad.U međuvremenu bolovi su postajali sve jači i jači, a to tako nije trebalo da ide.
Lekarka koja je bila zadužena za mene bila je u čudu, jer stanje nije trebalo da se pogoršava.Međutim, doktori sa to sprata su ujedinjeno govorili da moram da se naviknem na to, da ću tako živeti sa bolovima, da tu nema izlečenja, da ću ipak morati da pijem lek, i da jednostavno prihvatim to. Da. prihvati to da imaš 20 godina i da si bolesna, da moraš da piješ šaku lekova svaki dan, i da ćeš kad tad morati na operaciju. Ali moj mozak nije hteo ni da čuje, hvala mu. Opirala sam se pomisli da to imam.  Posle odrađenih još analiza, i posete jednoj divnoj ženi o kojoj će biti reči u nekom od narednih postova, ustanovljeno je da imam bolest po imenu Celijakija.
Celijakija ili ti intolerancija na gluten, je bolest koja zahvata tanko crevo, a može da ima posledice i na drugim organima. Ne mogu a da se ne setim kako sam žalila Novaka kada je on otkrio da ima tu bolest, razmišljala sam kako će mu biti teško da se odrekne svih đakonija i da se okrene drugačijoj ishrani.
Međutim, posle godine bolova, muka, pregleda, plakanja, ostajanja kod kuće dok su svi uživali, spremna sam da jedem samo biljke ako treba da nemam bolove i da se moj život vrati u normalu.
Najviše u ovakim situacijama strada psihičko stanje čoveka, koji se posle silnih pretraga uplaši da nema nešto mnogo gore. Moje psihičko stanje se menjalo sa mojim fizičkim stanjem. Pošto se moj bol nalazio u predelu slepog creva, ne mogu da opišem taj strah od istog kad me zaboli makar i na sekundu. Svaki put moja psiha je bila sve gora i gora. 
Razmišljala sam o svačemu: šta ako mi pukne slepo crevo a ja ne stignem do bolnice, šta ako imam nešto maligno a oni ne vide, oće li ovo ikada proći, pa čak u nekim momentima pitala sam na glas: Bože šta sam ti zgrešila? Mi Srbi najčešće mislimo da smo nešto zgrešili Bogu pa da nas on kažnjava, takvo nam je vaspitanje donekle. Međutim nakon što sam se upoznala sa jednom gospođom, moje razmišljanje se promenilo. Ono što odgovorno mogu da tvrdim, a to je da, ukoliko ne živite onako kako želite, ne radite ono što volite i ne ponašate se onako kako vama odgovara, organizam oboleva. U takvim situacijama, organizam traži žrtvu koju će da odbacuje, jer ne može da odbaci telo. Zbog ne zdravog života u svakom smislu te reči, organizam se brani bolestima, bolestima koje su nekada slabije, jače, kod nekog gore, neko ima simptome neko nema, sve su to zavrzlame kojima organizam pokazuje da nije srećan načinom života. Kada organizam odustane, nastaju bolesti koje se ne mogu izlečiti i on prestane da se bori. Način moje ishrane je bio blago rečeno katastrofalan. Trpala sam u svoj organizam sve što je mojim receptorima za ukus bilo milo, ali ne i ono što je moj organizam voleo. Ponašala sam se kao da je moj organizam kanta.
Čipsevi, slatki i kiseli bomboni, sve vrste čokoladica, i moj najveći porok Coca – Cola. Uvek sam govorila: nema ništa lepše nego posle ručka popiti kolu. Sada se gadim na samu pomisao da je okusim. Za ovo vreme od kada se borim sa svim nedaćama svakodnevno, pročitala sam mnogo knjiga. Moram priznati da sam i sama tip osobe koja misli da će joj uvek pomoći nešto drugo nego suočavanje sa samom sobom. Jako je teško ljudima da se pomire sa bolestima, a pogotovo letargijom i lekarima koji nisu zainteresovani. Za neke lekare pacijenti su postali samo brojka, još jedna recka u istoriji bolnice, svaki pacijent ima svoj broj. Ja sam imala svoj, 67/2. Kada vas šalju na pregled ne zovu vas po imenu, nego po broju. Osećate se kao u zatvoru. Najgore je to što znate da zavisite od njih, jer ste pod njihovim krovom i morate da radite šta oni kažu. O uslovima bolnice, koju neću imenovati, teško je i pričati. Ne smatram bolnicu krivom, nego vlast, kojoj nije važno pravo stanje ove države Srbije, ove prelepe Vojvodine koja je na tankim nogama u svakom pogledu. I u takvim uslovima treba raditi sa pacijentima, ali i biti pacijent. 
Važno je ne odustajati, i slušati sebe, zato što analize i pregledi mogu da kažu jedno, a vi da se osećate drugačije. Ne prepuštajte se u potpunosti doktorima jer oni rade kako su oni naučili i kako oni znaju, uz dužno poštovanje svakom lekaru, ali i oni ponekad greše i od sitnih stvari kao što su alergije ( koje ne proveravaju u svojim državnim institucijama), naprave haos od života i ostavljaju trag na pacijentu.

Ovaj blog će biti posvećen ljudima obolelim od celijaklije, receptima, lepim danima, ponekad i modom i avanturama života.

Svoju novu godinu sam dočekala sa svojim prijateljima u jednom restoranu. Nisam smela da pijem, niti sam smela da jedem ono što je tamo spremljeno, pa sam nosila od kuće. Celu noć sam pila vodu, i bilo mi je lepo, lepo jer sam posle dugo vremena bila iskreno srećna što ne moram da mislim o tome šta mi je.



U novoj godini vam želim da brinete o svom zdravlju, slušate svoje telo i učinite sve da bi vama bilo lepše i bolje.